Beside jedne Dalmatinke – E, da mi je...

I dok je proljetno jutro

Ispuštalo jutarnje magle

Uzdrhtala sjećanja

Na svakom licu

Što ako ljubav nastane

U ranu zoru ovog jutra ?

Ako Tišina zaboravi

Svoj korak teški?!

Dok potapali smo se

U kriku ponosa

Dok smo jedrili

Grizući usne, u krajićku nade

Još topao kruh

Svoj miris ispustaše

A sol koja nam je solila pokoru

Još kaplje u kamari duše naše

Razbijeno ogledalo mladosti

Vrišti iz svojih krhotina

A tama nas je spretno uvezivala

U splav naših želja

I jasen je tiho širila svoje granje

I jasen je tiho širila svoja krila

Osjećaš li i Ti milo moje

I dalje tiho žubori r’jeka

Jel’ to splav naših želja je budi ?!

Proći će i ta bol u grudima

I noćas odn’jet će je tih šapat

I onaj trag pjanstva noći

Usnulih lakonogih breza